Putopis je za Mihajla Pantića samo izgovor: retke pojedinosti sa putovanja tek su paravan za autopoetička i memoarska razmatranja. Za razliku od Isidore Sekulić i Miloša Crnjanskog, Pantić svoja posmatračka otkrića ne potkrepljuje metafizičkim zaključcima, već u svemu traži samog sebe; njegova perspektiva ne proizlazi iz opštih i trajnih problema postojanja, već iz etičkih posledica (katastrofalnih) istorijskih i političkih okolnosti; on ne putuje da bi uspostavio veze između „nas“ i „ostalih“ (u neprekidnoj igri međusobnog malovažavanja i ignorisanja), već da bi se, očuđen promenom scenografije, prisetio zašto je smisleno posvetiti se književnosti. Iako je okružen ljudima, autor je potpuno izolovan i usamljen; čak su i dragi prijatelji samo usputne senke, a ne protagonisti u vidokrugu njegove svesti; kvaliteti koje otkriva u njima, jesu odraz (senka senke) onoga što vidi i gaji u sebi. Zato Pantićeva estetika liči na povratak humanističkom konceptu ljudskog bića kao vrednosti po sebi, ali je u suštini egocentrična, pri čemu je egocentrizam predstavljen kao jedini preostali oblik slobode mišljenja i izražavanja, kao krik iznutra još uvek živog čoveka u (post)apokaliptičnom svetu.