Kao što je kuća dom za ljude, tako je i priča dom sećanja. A i sahraniti u svojoj biti znači sačuvati. Zato roman "Porodična grobnica" jeste priča-kentoaf koja u svakom svom detalju čuva sećanje na stare dane Banata, na koje podsećaju stari mlinovi za kafu, šivaće mašine, pera, satovi i ramovi slika kakvih više nema. Čuva sećanje na davne susede, ljude kojih odavno nema, ali koji  u priči  odsustvom još uvek svedoče o sebi. A iza vrata velikih banatskih kuća, palata koje svedoče o boljim danima, teče posebno porodično vreme, jasno odeljeno od ovog opšteg vremena, mikrokosmos u kojem se prošlost i sadašnjost, san i java prepliću do nerazaznavanja. Bolno, usmeljeničko odrastanje, ti posebni panonski rani jadi preosteljive duše, pronalaziće mir samo iza vrata porodičnog doma. I kada se činilo da je moguće otići dalje, izaći iz osenčenih soba i bašti detinjstva, fatum će junaka vratiti u rodni grad u kojem će nakon gubitka svih bližnjih porodična grobnica postati stvarno i simbolički kuća koja čuva sećanje na sve što je u njegovom životu imalo lepotu i smisao. Ka tome mestu će i sam krenuti.