U središtu ovog romana poznate francuske spisateljice Kolet (Sidonie-Gabrielle Colette) je muškarac između dve žene – jedne dvadesetpetogodišnje, površne i izdržavane, koja ima prilično materijalistički pogled na ljubav i druge – tridesetšestogodišnje, samosvesne i emotivne, koja od veze s muškarcem očekuje i zahteva mnogo više. Nica, Kan, Pariz s početka dvadesetog veka i jezik ove čudotvorke reči i psiholoških dubina tako su savremeni da se tokom čitanja dobija utisak kao da se događaju upravo sada.

...Kažu da žena teško zadržava hladnokrvnost pred muškarcem koji plače. Ne sećam se da su me Maksove suze, onog dana kada je tako naivno plakao zbog mog najavljenog odlaska, posebno potresle. Čini mi se, međutim, da jedna žena, u bolu neke druge, često prepoznaje onu dirljivu predstavu, iz koje se rađa očiti i sebičan strah, nazvan slutnja. Gotovo uvek, u tuđem ženskom bolu, žena vidi sebe samu: kao da joj se javlja slika suvog pijanice spram onog koji se valja u blatu, u stilu: „takva ću ja biti u nedelju...”