U pregledno koncipiranoj i dobro struktuiranoj knjizi, autor vešto uočava napetost koja u savremenom dobu nastaje između koncepta umetnosti i nauke i znalački bira da je ilustruje kroz publici lako prepoznatljiv, a za istraživača zahtevan primer - delo Vinsenta van Goga. Napetost o kojoj je reč nije nova. Ona nadolazi od kada su u praskozorje modernog doba nastali danas referentni koncepti umetnosti i nauke.

Tokom zajedničkog trajanja, napetost je nivelisana različitim istorijskim, teorijskim ili filozofskim prevodnicama, iz kojih su potom nastajali istorijsko-umetnički, estetički, naučno-istraživački modeli... Pripadajući drugačijim registrima spoznaje sveta, a pritom deleći ga i sudelujući u njemu, umetnost i nauka nisu mogle ostati nesvesne jedna druge. Iako međusobno prepoznate, često su se ignorisale. Međutim, u knjizi pred nama, autor nam pruža drugačiju sliku, tragajući za sadejstvom ili barem međusobnom refleksijom umetnosti i nauke. Delo Vinsenta van Goga, zahvaljujući svojoj likovnoj i tematskoj, ali i istorijskoj i mitotvornoj slojevitosti, poslužilo je kao poligon za isprobavanje mogućeg modela sprege nauke i vizuelnog stvaralaštva.

Konačno, razmišljajući o razvoju umetnosti u budućnosti, autor nazire nekoliko pravaca, pri čemu kao središnji ističe onaj usmeren ka nauci. Uz to primećuje da "nauka svakim danom sve više napreduje, dok je umetnost u fazi stagnacije", to jest da je "umetnost uvek bila ispred svog vremena, što danas to nije slučaj". Time kao da nam postavlja zagonetku: da li je zaista tako (da li zaista "danas to nije slučaj") ili je umetnost i danas ispred svog vremena (kao što je bila "uvek") a nauka je tu da nam pomogne da to i otkrijemo?

Odgovor je u knjizi, koju svesrdno preporučujem.