Leopardijeve Misli pojavile su se po prvi put po smrti piščevoj 1845, premda ih je on lično izabrao i sredio. Pesnik ih pominje pred samu smrt, kao "kao neobjavljenu knjigu Misli o naravima ljudskim i ponašanju ljudi u Društvu". Mnogi od ovih fragmenata pisac je uzeo iz svoje veoma bogate radionice - Zibaldona, dok su drugi u potpunosti novi. Za razliku od neposrednih misaonih izliva u Zibaldonu - velikom dnevniku piščevih intimnih i svakodnevnih preokupacija, napisanih i zapisanih ad hoc, punih filoloških i semanitčkih primesa, ove Misli su stilistički doteran rad, doveden do svirepe čistote kao epigrafi ispod životnih slika u stalnome pokretu. Na stranicama ovih zapisa sa ljudske pozornice, oseća se po rečima Serdja Solmija, izvestan "ledeni" karakter, uz istovremeno jogunastu preciznost u otkrivanju mehanizama koji upravljaju društvenim odnosima, i samom svesnošću ljudi, ovim stvorenjima "bednim po nužnosti, i rešenim da veruju kako su to zahvaljujući slučaju". Pored veliko lirskog pesnika beznadja i basnoslovnog detinjstva, nalazimo i jednog Leopardija samišljenika La Rošfukoa i La Brijera u gnostičkom misaonom nimbusu, gde nam se prikazuje sa takvom jasnošću kao nikada ranije.