„Gubitak jezika istovetan je gubitku sveta. To je duševna katastrofa“, tvrdi jedan od junaka poslednjeg romana višestruko nagrađivane norveške autorke Sesilije Enger. 

Osta Kuper je u mladosti napustila svoju rodnu Norvešku vođena željom da svoj pređašnji život ostavi za sobom. Maštala je o međunarodnoj karijeri ispunjenoj dubokoumnim razgovorima o jeziku i književnosti, kao i o srećnom životu ispunjenom ljubavlju i priznanjima. 

Sada je prešla sedamdesetu, živi u Varšavi, u nestabilnom braku sa britanskim diplomatom. U jeku pandemije korona virusa doživljava moždani udar koji se kobno odražava na njenu sposobnost govora. Engleski, koji je bio njen primarni, odabrani jezik gotovo pola veka, jezik na kome se, po svom mišljenju, izgradila kao ličnost i postala to što je danas, iščezava u afaziji. Preostao joj je samo norveški, jezik njenog detinjstva, jezik koji pripada drugačijoj, potisnutoj stvarnosti, i koga gotovo niko oko nje ne razume – izuzev četrdeset godina mlađe Ane Knutsen koja je prevodi njenom neposrednom okruženju.

Minut ćutanja je roman o neraskidivoj sponi između jezika i identiteta. O književnosti i sećanjima, i o tome kako se čovek pomera do krajnjih granica upirući se da se seti događaja od kojih je nekada bežao, ali koji su neporecivo oblikovali njegov život.