Lični identitet je nešto što definiše određenu osobu, i u tom smislu je on nepromenljiv. Međutim, činjenica je i da on podleže izvesnim promenama tokom života neke osobe, ali samo u onoj meri u kojoj on ostaje prepoznatljiv u onim svojim najbitnijim karakteristikama. U čoveku je prisutna neka vrsta borbe između psihološkog i telesnog kontinuiteta, u tom pogledu da često telo ne može da isprati psihološke i duhovne potrebe, i obratno, ove potrebe, ali pre svega duša, oseća se sputano telom. Ali, uprkos tome, lični identitet ostaje nepromenjen, i njegovo sagledavanje najviše zavisi od toga iz koje pozicije se razmatra, da li sa aspekta psihološkog ili fizičkog kriterijuma. Taj sukob se zapravo razrešava smrću, jer se najpre postavlja pitanje da li će osoba preživeti, tačnije ostvariti postmortem egzistenciju, i u kojem obličju, kao i koliko će ta egzistencija trajati. Iako je ovo naizgled najteže moguće pitanje, na koje je gotovo nemoguće dati adekvatan odgovor, čini se da problem ličnog identiteta čak prevazilazi i samu postmortem egzistenciju. Jer, barem hipotetički, može se zamisliti postmortem egzistencija koja nije uslovljena psihološkim i telesnim kontinuitetom, kao i obličjem u kojem bi morala obitavati besmrtna duša nakon telesne smrti, ali je znatno teže zamisliti lični identitet, naročito onaj koji je kontinuiran u večnom trajanju u postmortem egzistenciji. Stoga je lični identitet u nekom smislu veća enigma i od same smrti, ali čak i od života i postojanja, jer je njegova veza između premortem i postmortem egzistencije praktično neuhvatljiva.