U ovom jezgrovitom, nevelikom romanu koji čitaoca drži bez daha, napisanom sredinom osamdesetih godina prošlog veka, fokus je još jedanput na generacijskog paradigmi koja je predstavljena u Kairskoj trilogiji. Ovog puta Mahfuz prati život kairske porodice iz srednje klase, ranih osamdesetih, kada je na vlasti predsednik Anvar el-Sadat. To je doba promena u Egiptu, vreme oštre krize, kada su obični ljudi gurnuti i „ambis infitaha“ - ekonomskih reformi kojima se završava dominacija javnog sektora u društvu i podstiču privatne investicije. Dok su nevini bespomoćno posmatrali kako se njihov svet raspada u ludoj jurnjavi, u društvu je prisutna slutnja o bliskoj propasti i osećanje straha. Čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti jednostavno gubi snagu i ruši se, ostavljajući prostor za nemilosrdan, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“ gde opstaju samo najspremniji. Roman dostiže vrhunac prikazom ubistva predsednika Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaja oko koga Mahfuz spretno gradi izmišljen zaplet. Bogat ironijom i prepun političkih tonova, u pitanju je dobro napisan, snažan i efektan roman uprkos, svom malom obimu.

BELEŠKA O PISCU I DELU

"Najveća je muka imati sentimentalno srce i sumnjičav um" - Nagib Mahfuz

Kada je Nagib Mahfuz 1988. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, malo je bilo onih u svetu, osim nekolicine stručnjaka i čitalaca u arapskim zemljama, koji su znali za njega ili pročitali neku njegovu knjigu. Čak je i sam Mahfuz rekao „U trenutku kada je pomenuto moje ime kao dobitnika, zavladala je tišina i mnogi su se pitali ko sam ja“. Njegov američki izdavač (Three Continents Press) je primetio da su “zapadnjački snobizam, pa čak možda i rasizam, faktori koji su delovali ne samo protiv Mahfuza već i protiv mnogih drugih pisaca iz Trećeg sveta.“ S tim u vezi važno je napomenuti da arapska književnost ima tradiciju dugu preko četrnaest vekova (sa čime se ne može pohvaliti nijedan živi evropski jezik) i da je arapski maternji jezik preko 360 miliona ljudi. 

*     *     *

Rođen je u staroj kairskoj četvrti Gamaliji 1911. gde je  živeo do svoje 12. godine, kada se njegovi roditelji sele u Abasiju, kairsku četvrt „otmeniju“ od Gamalije. Bio je najmlađe od sedmoro dece, ali zbog velike razlike u godinama, nije se družio sa braćom i sestrama koliko sa prijateljima izvan kuće. Politika i religija bile su važne teme razgovora u njegovom domu, mada Mahfuz nikad nije mnogo govorio o svojoj porodici. Roditelji su bili veoma pobožni muslimani i sina su još sasvim malog poslali u islamsku školu pri džamiji gdje je naglasak bio na verskom obrazovanju i osnovnoj pismenosti, da bi zatim prešao u osnovnu školu. Kada je imao sedam godina Egipat je zahvaćen ustankom protiv britanske vladavine i sećanja iz tog perioda dominiraće njegovom političkom svešću, a slike revolucije ponavljaju se u mnogim njegovim delima. U srednjoj školi počinje da se interesuje za filozofiju i kasnije upisuje odsek filozofije na univerzitetu kralja Fuada I (danas Kairski univerzitet). Sazrevajući sve više je gravitirao ka socijalističkim idejama i gledištima, istovremeno bivao sve kritičniji prema "islamističkim" stavovima i pogledima. Pošto je odbranio diplomski ispit iz estetike (1934), radi na magistarskoj tezi „Koncept lepote u islamskoj filosofiji“. Tokom tih godina objavio je nekoliko eseja iz filosofije. Po okončanju studija stupa u državnu službu, a piše u slobodno vreme.  Nakon penzionisanja pridružio se redakciji vodećeg dnevnog lista Al-Ahram. 

Tokom cele karijere državnog službenika  neprekidno je pisao i objavljivao, što je činio i tridesetak godina kasnije sve do smrti 2006.g. Ta karijera omogućila je sazrevanje njegovih političkih emocija i uvid iz prve ruke u birokratiju na raznim nivoima i pod raznim režimima, što je duboko uticalo na njegovo pisanje u meri da, kako je sam priznao, nijedna njegova knjiga nije  bez političkih dimenzija.

Mahfuz je bio druželjubiva i odmah prepoznatljiva ličnost kairskih ulica. Čak i u poznim godinama, običavao je skoro svako veče da izlazi u gradske kafanice da bi se sreo sa prijateljima, razmenio šale i uživao u pričama.

Umro je u Kairu  30. septembra 2006. bolešljiv i skoro slep, imao je 94 godine. Nadživeli su ga supruga i dve kćeri, Um Kalsum i Fatma, kao i književna ostavština koja će nastaviti da obogaćuje čitaoce diljem sveta.

*     *     *

Mahfuz je do 1988. g. objavio 50  dela fikcije: 38 romana i novela i 12 zbirki kratkih priča (među kojima i sedam jenočinki). Mnoga su objavljena u više izdanja ili adaptitrana za pozorišnu scenu i film (26 filmova snimljenih po njegovim delima). Poredili su ga sa Zolom, Balzakom i Dikensom, iako većina književnih kritičara naglašava njegovu izvornu arapsku prirodu. Nakon što je dobio Nobelovu nagradu, sam Mahfuz je rekao da njegov rad podržava principe koji su široko povezani sa evropskom civilizacijom - ali je ukazao da se ti principi mogu naći i u islamu.

Književnu karijeru započeo je još 1932. godine kada je objavio prevod sa engleskog knjige o starom Egiptu, a kratke priče objavljuje po raznim časopisima. Prva tri romana, čija je radnja smeštena u Egiptu iz doba faraona, štampana su tokom 2. svetskog rata i nisu pobudila veću pažnju. Kasnih 40-tih počinje da piše knjige koje opisuju svakodneni život u Egiptu (među kojima su Sokače Midak i Početak i kraj) i prate promene u životima kairske sitne buržoazije i pojavu nacionalne svesti nakon revolucije 1919. godine. Od tada marljivo nastavlja svoj književni rad, sa dužim prekidom  koji je sam sebi nametnuo nakon egipatske revolucije 1952.g. Krajem te godine objavljuje u nastavcima u listu Al-Ahram svoj poznati roman „Deca naše četvrti“ koji je radikalni pomak od njegovog realističkog tretmana savremenih društvenih pitanja ka alegorijskim razmišljanjima. Objavljivanjem čuvene Trilogije (1956-57)  postaje poznat diljem arapskog sveta.

Posle revolucije njegova dela se više bave pojedincima, a manje skupinama u okviru određenog mesta, poput Lopovi i psi (1961), Put (1964) i Prosjak (1965). U ovim delima Mahfuz napušta detaljan realističan opis karakterističan za period pre revolucije, koncentrišući se na unutrašnju napetost njegovih likova: osećanja otuđenosti, razočaranja i bespomoćnosti. Likovi se pojavljuju kao simboli, okruženje kao savremeni dekor, a događaji se biraju na osnovu njihovog doprinosa centralnim idejama. U ovom periodu Mahfuz stavlja veći naglasak na simboliku, tok svesti, i veoma poetičan i sugestivan jezik.

Uprkos velikom priznanju koje je dobio kao jedan od najvećih arapskih pisaca, Mahfuz je imao i protivnike koji dovode u pitanje njegov povremeno dvosmislen pristup određenim političkim i verskim pitanjima. Pojedini njegovi radovi odražavaju ne samo složenost njegove vizije, već, a možda i češće, različita gledišta koja imaju njegovi likovi ili događaji koje oni predstavljaju. Jedno od njegovih najkontroverznijih dela, Deca našeg kvarta je, na primer, žestoko kritikovano, a njegovo objavljivanje kao knjiga u Egiptu je zabranjeno zbog "jeretičkih pogleda na Boga i njegove proroke". Takva gledišta su nesumnjivo neizbežna s obzirom na činjenicu da je Mahfuz, na neki način, hroničar egipatske moderne istorije koji beleži sve njegove etape: socijalnu, političku i versku. Poštovanje prema duhovnim vrijednostima ostaje u središtu njegove vizije. Nastojao je da brani svoje poglede istićući da su njegovi likovi "u ljudskoj potrazi za duhovnim vrijednostima, a ne protiv duhovnih vrijednosti na bilo koji način". 

*     *     *

Najveći doprinos Nagiba Mahfuza arapskoj književnosti bio je u konsolidaciji i jačanju arapskog romana. Bio je prvi arapski pisac koji se potpuno posvetio formi, koristeći roman – koji inače nije bio odomaćen na Bliskom istoku – da iskaže nade i snove egipatskog naroda, uranjajući u antičku prošlost i dajući poleta sadašnjosti. Njegovi književni junaci postali su poznati diljem arapskog sveta – i to kako preko knjige tako i filmova snimljenih na osnovu njegovih romana.

Autoritativni društveni istoričar kairske strednje klase prelomnih i burnih vremena nove egipatske istorije, javna ličnost samo u meri u kojoj je pre svega društveno biće, Mahfuza je već prilično slavnog 1994. nožem ubo u vrat relegiozni fanatik – verovatno kao odgovor na njegovo držanje u vezi S.Rušdija i Satanskih stihova. Napadom je ozbiljno onesposobljena desna ruka – zbog čega više nije mogao da drži pero. Nastavio je da stvara «verbalno» uz pomoć asistenta (mada je priznao da više nije u stanju da stvara velike romane, već manje fragmente). 

*     *     *

„Dan kada je vođa ubijen“ je kratka novela koju naizmenično pripovedaju stariji čovek, Muhtašimi Zajed, njegov unuk, mladi državni službenik  Ilvan Zajed Muhtašimi i Ilvanova simpatija iz detinjstva, a sada verinica (takođe i susetka i koleginica sa posla) Randa Sulejman Mubarak. Deda Muhtašimi često daje savete svima sa kojim dolazi u kontakt i dobar je poznavalac života uopšte. Ilvan se suočava sa donošenjem teških odluka u životu, nadajući se da će izabrati pravi put. Ilvanova verenica Randa je samouverena žena, mada poput Ilvana ima teškoće u donošenju životnih odluka.

Prateći život ove kairske porodice srednje klase ranih osamdesetih, Mahfuz istovremeno opisuje tešku političku i ekonomsku situaciju u zemlji. To je doba oštre krize i promena u Egiptu ranih osamdesetih kada čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti gubi snagu i ruši se, stvarajući prostor za nemilosrdan, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“. Novela dostiže vrhunac ubistvom predsednika Anvara el-Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaj oko koga Mahfuz spretno tka zaplet: istoga dana glavni junak, Ilvan, čini ludost pucajući u besu na svog pretpostavljenog, čime spašava čast ali nepovratno uništava  karijeru.

Mada ne spada u vrhunske domete Mahfuzovog književnog stvaralaštva, u pitanju je dobro napisana, snažna, efektna novela uprkos malog obima. Svi likovi govore u prvom licu, a poglavlja nose naziv lica koje će se obratiti. Tako prvo poglavlje nosi naziv Muhtašimi Zajed, zatim drugo Ilvan i treće Randa. Ovaj obrazac je kontinuiran u celoj knjizi sa dedom koji uvek ima poslednju reč.

M. B. Mitrović