Pred čitaocem je isprepletana pripovedačka igra o upotrebnoj vrednosti tragičnog, snazi kletve i zakonima sudbine. Dok je u Epu o vodi raspravljao sa mitologijom, Halilović sada preispituje filozofiju kroz prizmu bolesti i greha. Takozvani obični ljudi nečujno prolaze pored velikih istorijskih događaja noseći neobične živote. Prožet komičnim epizodana, ovaj potresni roman predstavlja svedočanstvo margine. Uz život žene data je kao paralela pesnička osećajnost, antička tragika i mikrosimbolika. Tok priče omeđen je datostima, a slutnja se javlja kao vodič radnje. Roman Ako dugo gledaš u ponor otkriva šta živi na dnu čoveka.