Rodila  se  da  bude  pesnikinja.  Kad  je  to  tako,  a  tako  jeste… poezija je postala  neodvojivi deo njenog bića. To je ona esencija i energija  preko  koje  se  i  poznaje  i  prepoznaje  Milena  Vukoje.  U njoj se poezija rađala  prirodnim putem kao što se rađaju plodovi prirode. Ono što je nosila u sebi dugo je čekalo kreativni blesak, a on  je  obznanjen  tek  posle  autorkine  snažne  proživljenosti  i umnog  promišljanja.  Stihove  je  majstorski  brusila  i  tek  kada  se oslobađala njihovog unutrašnjeg pritiska, ona ih je ispoljavala. Bio je to za pesnikinju čin slobodne sublimacije, čin oslobađanja i od unutrašnje  teskobe  i  od  snaga  koje  su  bile  potisnute.  Tako  se  u najboljoj  formi  neposrednosti  i  iskrenosti  nižu  njene  pesničke zbirke. Jedna drugu sustižu a sve označavaju kreativni uspon ove nadarene pesnikinje. 
Čaša  na  Mileninom  stolu  pokazuje  se  tako  kao  nevidljivi  a sveprisutni  pesnički  gral.  Poput  lakokrilih  prolećnih  leptira, dosad  je  iz  njega  uzletelo  i  odlepršalo  u  književna  prostranstva šest zbirki poezije, dve knjige priča i jedan roman.  Potonja, još neobjavljena,  sedma  zbirka  poezije  pouzdano  je  svedočanstvo  o tome kako u Mileninom gralu – svojevrsnoj mističnoj radionici pesništva, svi svetovi dobro stoje i izdašno se plode.