Posle čitanja «Vučice iz Šnjegotine» teško je ostati ravnodušan. Ne samo zato što autor u njen epicentar stavlja bosanskog seljaka, patrijahalno vaspitanog, koji je više u prošlosti nego sadašnjosti, već zbog nedoumica gde je granica između čoveka i drugih živih bića - da li smo s njima povezani nevidljivim nitima stvoritelja i kada je ta veza i u kojoj meri uopšte prepoznatljiva.
Ova pripovetka ima sve elemente drame koja se na kraju neverovatno raspliće, ali će ona čitaocu, ipak, ostaviti dovoljno prostora za lično tumačenje nelogičko-logičkih razmišljanja i nedoumica. Vrlo vešta i kompletna psihološka obrada glavnih junaka i njihovo portretisanje u svakoj pripovetci kao da ostavljaju i mrvice iz piščevog života i ljudi iz njegovog okruženja, ali nadograđena piščevom maštom i ostavljenih na granici mitskog i stvarnog. No, i ta snoviđenja postaju realan život njegovih likova ostavljajući, prečesto, trag bola, samoće , nade, ali i beznađa. U prethodna tri romana Milenko Popadić je ostavio dubok trag pripovedačke i romansirane zrelosti. Ove pripovetke nastavak su uzaludne potrage za večnim odgovorom šta to čeka čoveka pre nego što zaplovi onim suđenim i neizbežnim jezerom suza.