Nije malo onih koji i danas uzdišu za proteklim vremenom: „Eh, kako je bilo lepo dok je drug Tito bio živ!“ Tako govore, jer do mnogih posleratnih generacija prava slika o onom vremenu nikad nije ni doprla, pošto o ubistvima i otimačinama nije smelo ni da se zucne, a zločinci su zatrpavali tragove svojih nedela. Mladost je rasla obasjana bljeskom „pravednog i genijalnog druga Tita“. Da, bili su svi zaposleni, slivale su se u zemlju iz političkih razloga pare iz inostranstva, bilo je pored plate i viška, išlo se na letovanje. Mladost je stasavala pored neobeleženih grobova uz pesmu: ,,Alaj volem ovaj režim – plata ide, a ja ležim!“

Za tim vremenom i danas neki uzdišu, a bilo je to vreme kad su ljudi proglašavani bez suđenja neprijateljima Brozove vlasti i pobijeni, kad si za svaku kritičku reč na račun vlasti mogao da ideš u zatvor, kad su ljudi izbacivani iz svojih stanova i kuća da bi se u njih uselili slavom ovenčani novopečeni rukovodioci, kad su ljudi zbog i najmanje kritičke reči na račun režima bacani okrvavljeni na golotočko kamenje i tamo prebijani i ubijani, kad su seljacima čupani brkovi, jer ne mogu da udovolje zahtevima vlasti i isporuče ono što nemaju...

Zar nije bilo lepo? Neka, hvala. Pomenulo se, ne povratilo se. O takvom vremenu je reč u ovoj knjizi.