Staro pravilo da posledica uvek liči na uzrok direktno je učitano u bitničku liniju i dramaturšku konotaciju romana J.a. Život se bolje vidi tamo gde ga više nema, a ljubav se može otkriti samo u krhotinama uspomena. U danima u kojima nas je bilo i onima u kojima nas više nema postoje samo dva oblika postojanja: prošlost bez budućnosti i budućnost kao batrganje u mučnim autorefleksijama i pokušajima da se ožive senke prošlih dana. Rastko Stanišić bira oba puta istovremeno. Dinamično, originalno, sa smehom koji prelazi u suze i gorkim sarkazmom sakuplja fragmente bivše sreće jedne „sasvim obične“ ljubavi, slikajući paralelno urbani pejzaž mlade generacije nenavikle na emocije koje nadilaze zadovoljavanje trenutnih i instiktivnih potreba. Veliki splet (ne)mogućnosti, potkulturne ikone i pokušaj da se život zameni vulgarnim medijskim otuđenjem, javnom slikom i javnim (ne)moralom samo dodatno usložava sve tragične aspekte života jedne generacije.
Ovo nije roman o „herojima asfalta“, u njemu niko neće poginuti i dobiti oreol „tragičnog junaka“, nema niklovanih pištolja, silikona, skupih automobila, rialitija... vulgarnih arhetipova života, koji je odavno izgubio sve na berzi vrednosti i originalnosti. U ovom romanu je tragika drugo ime za tugu, a tuga jedino ime za život.
Svaki čitalac romana J.a  samom sebi treba da postavi pitanje da li ima dovoljno hrabrosti i iskrenosti da suštinske stvari i odnose koji određuju život sagleda na isti način kao autor. Hoće li posle toga biti spokojniji jer je neko potencijalnu životnu traumu proživeo umesto njega? Hoće li nas to spasiti učestvovanja? 
Ne, naprotiv! Iskrenost je najveća mana ove knjige ako to gledamo iz perspektive vrednosti u koje smo sebe naterali da poverujemo.
 
P. V. Arbutina