Časlav Đorđević je i ovim pesničkim rukopisom potvrdio svoju visoku koncentraciju pri oslanjanju na naše nasleđe i mitologiju. Naime, psoglav je, kao i „gvozdenzuba“ ono čudovište, ona babaroga koje se, u naše vreme, zaista vredi bojati. Ovde treba dodati da je Časlav Đorđević prepoznao psoglava u suvomraznoj stvarnosti, državnoj i globalističkoj, koja je neminovno posledica okrutne tiranije i manipulacije što se nedužnom čoveku, narodu i čovečanstvu nameće u svakom trenutku. Pesnik će se pozivati na ono što nam u nasleđe ostavlja i naša istorija, kolektivno i pojedinačno iskustvo – da je čovekova sudbina na svim prostorima u senci, bolje reći, u čeljustima psoglava. I to narasta iz pra-vremena, preko potrebe da se psoglavu kako tako izmakne jer je on „car zla svakojega“... Sve to se
svodi i na meru ljudskog, jer se „psoglav“ začinje i ishodi iz čoveka, iz njegove nadmenosti, samovolje, umišljenosti o svemoći, institucionalnosti. Ali – psoglav su i vreme, patnja, samoća, bolest i smrt...