Knjiga Slobodana Smiljanića, dugogodišnjeg šabačkog sudije i advokata, predstavlja u dobroj meri originalan i zanimljiv autobiografski, ali i ne manje važan publicistički prilog boljem razumevanju pravničke profesije u našoj sredini - njenog tegobnog, a često i sasvim neizvsenog puta ka dostizanju pravde i pravičnosti u jednoj, još uvek nedovoljno uređenoj državi. Polazeći od činjenice da danas popriličan broj mladih ljudi može relativno lako da stekne univerzitetsko obrazovanje pravnika ali da je tek neznatan broj onih koji su sposobni da budu dobre sudije ili tužioci. Autor je u osnovi imao nameru da sažme dve paralelne ravni koje čine okosnicu knjige: fenomenološki presek pravničke struke u nedostatku demokratije - razmere i posledice intimne drame samog pisca koja je urušavala njegov profesionalni integritet. Jedna od najvažnijih poruka ove knjige glasi: bez lične sreće i ispunjenosti nema dobrih rezultata u obavljanju takve jedne dužnosti kao što je profesija sudije..