Nije slučajno moj dugogodišnji sabesednik Miloje Popović Kavaja – novinar, pisac, pesnik, himnopisac, hroničar, publicista, menadžer, radoznalac, svetski putnik, poliglota, boem, čovek sa aparatom – svojoj najnovijoj i najneobičnijoj knjizi dao naslov „Dardaneli“. Koliko simbolike!

I ovlašni hroničari znaju da je to jedna od prvih kafana u Beogradu, da je bila stecište vedrog duha tog vremena, da su se u njoj sretali Đura Jakšić i Stevan Sremac, i da se do 1901. godine nalazila iza spomenika knezu Mihailu.

Evo, u novome veku, ćaskanje se prenelo na društvene mreže, gde svako može da pokaže vlastiti prol. Miloje Popović Kavaja sabrao je tri hiljade svojih „tvitova“, iz kojih se vidi izuzetno majstorstvo u sažetim, reskim, počesto ironičnim i posve otvorenim opservacijama.

Popovićevi „tvitovi“ su svojevrsni aforizmi, jer naš autor, za razliku od mnogih drugih „tviteraša“, koristi čaroliju reči, argumentaciju, nikoga ne vređa, niti psuje. Na primer: „I kad istinu kažeš – možda lažeš.“ Ili: „Bio je Međunarodni dan vrabaca. Pao usred predizborne kampanje. Kandidata sve više, vrabaca sve manje. Kao i penzioneri, čekaju bolje dane.“

Vrcavi, bockavi, duhoviti, neočekivani Milojevi „tvitovi“ – kada se ovako zberu – predstavljaju neobičnu hroniku vremena koje je za nama. Doduše, kako se ovde na turbulentnom Balkanu sve besomučno ponavlja, knjiga „Dardaneli“ biće aktuelna na mnogaja ljeta.

Zapisuje Kavaja: „Sneg je padao sa neba, ali smeće i divlje deponije su ostale kao delo ljudske nemarnosti. Ako je bio sneg, nije bilo bombardovanja.“

Da, „Dardaneli“ ili, ako bih hteo da maštam, pred nama su originalni Kavajini „tvitoneli!