Ova knjiga govori o Lenjingradskoj blokadi. Napisana je na osnovu reči očevidaca, učesnika, bližnjih. Onih, koji su tokom dugih godina više voleli da ćute. I upravo zato ona nimalo ne liči na bravurozne, ideološki pažljivo proverene legende o tom vremenu, pogodne za sovjetske novine. I ove novine, i ove legende potonule su u prošlost. Ova knjiga govori o nečem drugom. O granicama čovečnosti, o krhkosti nauke i umetnosti, o neobičnosti porodičnih veza...

Cilj ove knjige je jedan od najjednostavnijih i najtežih – reći istinu. Neprikrivenu, trnovitu, surovu, koja nije dospela u muzeje i herojske izveštaje.

O gradu u kome su tokom prvih pola godine blokade nestali psi i ptice – a zapravo su jednostavno bili pojedeni. O birokratskoj grešci, zbog koje se živ čovek čitavog života smatrao mrtvim, a mrtav živim. O onima koji su iz nedara svojih suseda, palih i smrznutih na ulici od gladi, vadili bonove za hranu. O najvrednijoj usluzi koju je mogao da ponudi porodični prijatelj, koji još uvek nije izgubio snagu – da leševe najmilijih odvuče u mrtvačnicu. O onima koji su bežali iz strašnog i voljenog grada i onima koji ni po koju cenu nisu želeli da se rastanu s njim: život su izgubili i jedni i drugi. O istoričarima umetnosti koji su, radi sledovanja, sanjali o tome da se nekako ubace u onkološku bolnicu na mesto bolničara. O vreći brašna, za koju se ispostavilo da je polovina njenog sadržaja pesak, dobijenoj u zamenu za porodičnu relikviju.

Duboko preosmišljavanje gorkih informacija dobijenih iz usta rođaka, kojima je i dalje bolno da se sećaju. Devojčicina pisma iz evakuacije. Dnevnički zapisi. Škrti biografski podaci. Epizode tog strašnog vremena zabeležene prema rečima očevidaca, koje se ne mogu izbrisati iz sećanja. A nije ni potrebno...