U Narativnoj modifikaciji Hajdegerove fenomenologije autor se bavi Hajdegerovim poricanjem mogućnosti autentične izražajnosti egzistencije. Kritikujući ovaj stav iznosi tezu da je pripovedanje izvorna tubićemjerna forma izražajnosti i da se u (fundamentalno) ontološkom smislu struktura pripovedanja poklapa sa strukturom tubića. Onoj za strukturu tubića karakterističnoj egzistencijalnoj mogućnosti, kao i egzistencijalu Biće ka kraju odgovara narativna mogućnost i narativno shvatanje konačnosti. Tako neka pripovest takođe može da se shvati kao celovito Biće ka kraju jer se ona ne završava naprosto u nekom trenutku, nego se njen kraj stalno anticipira i tako stalno određuje dalji tok pripovedanja. Pripovedanje pokazuje istu strukturu vremenovanja kao i egzistencija. Prethodeći u svoj kraj ono se otključuje kao stalno, uvijek već bilo Moći-biti te se na taj način dovodi u autentičnu situaciju pripovedanja. Kao i za egzistenciju, i za pripovest možemo reći da na njoj nema ničega stvarnoga, nego samo ono moguće. Ovde se teži pokazivanju jednog oblika izražajnosti kao izvorne mogućnosti egzistiranja - narativnost je egzistencijal. Da bi se otklonila svaka sumnja da se kod ove ekvivalentnosti narativne i egzistencijalne mogućnosti radi naprosto o formalnoj sličnosti, u raspravi se interpretativno u obzir uzimaju neki relevantni filozofski pravci koji uključuju momente narativnosti, izražajnosti, povesnosti i vremenitosti. Reč je prije svega o fenomenologiji Edmunda Huserla, filozofiji života Georga Miša i Jozefa Keniga, narativnoj fenomenologiji Vilhelma Šapa i hermeneutici sopstva Pola Rikera. Kritikom ovih narativističkih pristupa ne pokušava se samo pokazati prednost narativne modifikacije Hajdegerove filozofije u odnosu na njih, nego se i pokušavaju izdvojiti neki elementi koji su potrebni za narativnu modifikaciju egzistencijalne ontologije, a koji se mogu naći u navedenim pravcima.