Znamo mi dobro sve svoje jame, spoljašnje i unutrašnje, krečnjačke i
mračnjačke, mitološke i psihološke. Pre i posle svega, one mogu biti
znamen jedne anti-utopije, žrtvenik jednog mita na izdisaju i stratište
jednog ozverenog čovekoboga.
Posle svih iskustava, valjda bi trebalo da su bezdanice jednako skupe kao kolevka ili ognjište. Zbog toga, zloslutno, u pozadini, ovu pripovest prate jeza i preteći, pakleni bruj.
Iza osnovne radnje, zrakasto raspoređene, promiču aluzije i slutnje da u prirodi čoveka, uprkos višemilenijskoj kulturi, još pretrajavaju tragovi
zverstava, te da čovek u smutnom vremenu vreba priliku da kidiše na
ljudskost. (...)
Smutno vreme, dakle vreme bujanja zla u raznim vidovima, otvara jame u ljudima. One postaju bratolomne čeljusti, iskonska negacija najplemenitijeg učenja o ljubavi prema bližnjem.
Pripovest počiva – ili se barem stiče takav utisak – na sećanjima
iz detinjstva u koja su utkane kraće skaske. Kao dragulji blistaju „priče u priči“ o Raslavu Đurđevu, Peljki kopiljači, Maksimu pogorelcu, dok scena na „dvoru“ Ivana Crnojevića, sa osvrtom na sultana Mehmeda II, osvajača Carigrada i njegove sinove Bajazita i Džema uspostavlja luk sa AndrićevomProkletom avlijom.
Milan Komnenić