U drugom redu teksta ovog nesvakidašnjeg romana Miloš Nikolin sklapa sintagmu pučka liturgija, i to je najbolja, poetička i emotivna, definicija romana u kojem se sakralno i uzvišeno očitavaju u svakodnevnom životu i življenju, a liturgijsko u paorskom paternalističkom doživljaju Boga kao oca ili očuha. Jer i u sremačkoj ravnici, i u ovom romanu, nebo je naleglo na zemlju i nema nikoga osim čoveka da ga tumači, i ničega osim sudbine da ga podupre. Po toj tankoj liniji koja razdvaja (ili spaja) nebo i zemlju hode samo autentične egzistencije, pučki apostoli, tumačeći tuđe živote aršinima kojima premeravaju i svoju dušu. Boško veterinar ‒ marveni doktor, jedan je od tih poslednjih apostola koji i sebe i sve oko sebe razumevaju i vole, kao Miroslav Antić Vojvodinu u istoimenoj pesmi („[...] od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice, / toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, / vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, / tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša...“).

U ovom romanu duboke odanosti i filigranskog razumevanja sremačkog života, jezikom kolokvijalnim i iskrenim, Miloš Nikolin je uspeo da u pripovesti o ocu ispriča sve anegdotski objektivizovane priče koje njegovog glavnog junaka čine istinskim čovekom. Sremačka narav je preka, vera jednostavna, a duša duboka i široka, dublja od čaše i šira od neba, kome ne možeš uteći i sakriti se od njega. Ko to prepozna u sebi i razume u drugima, postaje svedok i tumač života, tišine u uspavanim sokacima, galame u kafanama, kletvi i molitava... I svega onoga što je tajna života, koja više otkriva čoveka nego on nju. A pre svega magije priče, koja se ne okončava sa krajem zemaljskih dana glavnog junaka, već, naprotiv, tek tada počinje. 

O tome je ovaj roman.  

Petar V. Arbutina