Ispovest dobro dresiranog psa je roman o poslušnicima, bez kojih, izgleda, ljudski rod ne može, pa su neizostavna nit u čitavom tkanju istorije čovečanstva.

Pripravni da budu dobro uvežbani, a vešti i u samouvežbavanju, spremni da budu korisni i korišćeni, umešni u preplitanju ličnih koristi i opšteg dobra, ali i požrtvovani do nesebičnosti, moraju li da dočekaju, kao nagradu, kraj u šinterskim kavezima?

Odgovor na to pitanje moguće je naravoučenije ove savremene basne, koja je pisana pitko, ali se čita i kao produbljeno, groteskno i parabolično slikanje prepoznatljivih društvenih (ne)prilika i dogadjanja u kojima se čitalac (s)nalazi kao učesnik ili svedok.

To ovaj roman čini samosvojnom pojavom sadašnjim tokovima srpske proze.